Палата је саграђена је између 1926. и 1928. године, по пројекту архитекте Николаја Краснова, руског архитекате. Грађена је у периоду од 1926. године до 1928. године. Десет година касније, 1938. године је дозидан и трећи спрат по пројекту истог архитекте, што представља његово последње пројектно остварење.

Палата је конципирана као монументални објекат на раскршћу прометних улица Кнеза Милоша и Немањине. Има основу у облику квадрата са пространим унутрашњим двориштем. Ентеријер је решен у складу са својом наменом. Изразита ликовност фасада огледа се у богатству декоративне архитектонске пластике, мноштву детаља, простудираном односу маса.

Карактеристична доминантна угаона позиција зграде наглашена је куполом, на коју је постављена бронзана скулптура – персонификација „Србије”, односно „Југославије”, висока преко три метра, ливена од око 1.000 килограма бронзе, девојка са Ловоровим венцем на глави, која у десној руци држи високо подигнуту бакљу (првобитно круну краља Петра I Карађорђевића) а у левој штит са грбом четири оцила у плитком рељефу.

Аутор скулптуре Србије, као и слободних скулптура – алегоријских представа занатства, трговине (Меркур), индустрије и финансија, од вештачког камена, на кружном угаоном ризалиту, између прозора трећег, дограђеног спрата, је био истакнути вајар Ђорђе Јовановић. Симболика мотива, просперитет и плодна будућност државе, је условљена самом делатношћу институције, којој је објекат првобитно био намењен.

Првобитно зграда Министарства саобраћаја дело је значајних архитектонских и културно-историјских вредности. Спада у врхунска остварења високог академизма у Београду између два светска рата. Значајна функција, презентована кроз монументалну и репрезентативну архитектонску форму, осликава тежње нове друштвене стварности. Саграђена је у периоду од 1927. до 1931. године, према пројекту архитекте Светозара Јовановића. Првобитно је Конципирана је као слободностојећи објекат, издужене правоугаоне основе.

Архитектонски је обликована у еклектичком-неокласичном духу, са добрим пропорцијама основних маса које дају монументални ефекат. Строга композиција фасада са складним облицима, примена високих стубова и пиластера и одмерена декоративна пластика представљају је као класичан пример постакадемског решења и у основи и у спољњој архитектури. Посебно интересантан детаљ је завршни мотив у виду сата – куле, изнад централног тимпанона главне фасаде, које истичу бочно постављене фигуре Атланта. Изразита ликовност објекта постигнута је скулптуралним ансамблима изведеним у камену, чији су аутори Тома Росандић, Драгомир Арамбашић, Живојин Лукић, Лојзе

Долинар и Ристо Стијовић. Читав унутрашњи простор зграде био је подређен специјалној намени. Дуж дугачких ходника биле су распоређене службене канцеларије, кабинети и главна свечана сала. Данас се у оквиру зграде налази и Железнички музеј који је основан 1950. године.

Зграда Државне штампарије, изведена у периоду од 1936. до 1940. године према пројекту једног од значајнијих српских градитеља XX века архитекте Драгише Брашована, представља једно од репрезентативнијих здања националне модерне архитектуре. Изграђена је у облику ћириличног слова П, налик на штампарску машину. Тада четврта штампарија по величини у Европи, највећи објекат у Југославији, један од највећих на Балкану, с висином од 64 метра и 3,5 хектара корисне површине.


Монументални објекат подигнут на самом почетку Булевара војводе Мишића, у непосредном окружењу важних индустријских и инфраструктурних објеката, постројења и комплекса, значајно је учествовао у формирању и развоју привредне зоне дуж ове градске саобраћајнице и обале реке Саве. Својом позицијом, волуметријом и естетиком, суверено дефинише визуре не само Булевара војводе Мишића, Сењачке падине, Мостарске петље и моста Газела, већ и ширег амбијента ка Дедињу и Топчидеру, представљајући својеврсни симбол на улазу у јужни део града. У колективној меморији Београда је познат под називом „Бигз”, по издавачкој кући која се више деценија налазила у објекту.