СИМА ПАНДУРОВИЋ

Сима Пандуровић (1893 – 1960) познати је српски песник. Службеничку каријеру отпочео је као професор у ваљевској гимназији, а у Српској краљевсјкој четвртој гимназији радио је од 1910. до 1913. године.

Управо у то време доживео је највећу славу као млади и талентовани песник (са збирком Посмртне почасти), али и убитачну критику Јована Скерлића, који га је заједно са Дисом огласио за родоначелника „болесног песимизма“ у српској поезији. За време Првог светског рата Аустријанци су га интернирали у логоре у Болдогасоњу и Нежидеру. Радни век је провео као секретар Министарства просвете и помоћник управника Народне библиотеке.

Уређивао је изузетно утицајан књижевни часопис „Мисао“ и преводио Молијера и Шекспира.За време немачке окупације (1941 – 1944) био је једно време шеф одељења Београдске општине. Због тога, као и због неких предавања током окупације, комунисти су га послали тзв. Суд части, и он је, после осуде, до смрти таворио у сиромаштву.* Гимназију „Свети Сава“ у Београду првобитно се звала Српска краљевсјка четврта гимназија од њеног оснивања 1910. године до 1919. године.