МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ

Милоје Милојевић (1884-1946) познати је композитор, дитигент и музички критичар. Учио је новосадску гимназију. После рада у Четвртој мушкој гимназији (данас Гимназија „Свети Сава“) отишао је у Први светски рат.

Након рата одлази у Праг где је докторирао поставши први српски доктор музичких наука. Посебно је проучавао музички опус Беджиха Сметане, а сам је компоновао соло песме и клавирске композиције.Био је учитељ певања на Филозофском факултету у Београду. Основао је универзитетско камерно удружење "Collegium musicum", био диригент Првог београдског певачког друштва и "Обилића", музички критичар "Политике" и "Српског књижевног гласника" и покретач часописа "Музика".

Као композитор, следбеник Мокрањца, у народној музици је тражио инспирацију за оригинално стварање. Изразити лиричар, био је мајстор малих формата: соло - песама, клавирских минијатура и хорских композиција. У стилу компоновања пролазио је фазе касног романтизма, импресионизма и експресионизма.

Као музички критичар бавио се кључним питањима музичког живота и ангажовао се на решавању проблема у опери, филхармонији, као и реформом музичког школства. Проучавао је наше фолклорно наслеђе и православно црквено певање. Његова најпознатија дела су: "Јесења елегија", "Нимфа", "Врло топао дан" и "Пир илузија".